Sanja Kljajić ponovo najbolje besedila

Kultura

petak, 25 februar 2011 16:54

B.U.

_{fotografija:www.ds.org.rs}

Rumljanka Sanja Kljajić(21) pobednica je kvalifikacionog takmičenja u besedništvu "Besede u Zoranovu Čast" koje je juče održano u Staroj Pazovi.

I ove godine takmičenje su organizovali Opštinski odbor Demokratske stranke i Fond "Dr Zoran Đinđić", a ovogodišnja tema je citat Zorana Đinđića "Pre nego što baciš kamen na drugog, reci šta si uradio".

Takmičilo se ukupno deset mladih ljudi iz Stare i Nove Pazove, Rume, Priboja i Šajkaša, a žiri su činili Edip Šerifović, narodni poslanik, Nebojša Milovanović, glumac, Marko Đurišić, predsednik Izvršnog odbora DS i narodni poslanik, Sandra Hakač Dronjak, profesorka srpskog jezika i književnosti i Miloš Jović, diplomirani pravnik.

Pobednica Sanja Kljajić je student žurnalistike na filozofskom fakultetu u Novom Sadu i ovo joj je druga uzastopna pobeda na takmičenju u Staroj Pazovi. Drugo mesto je zauzela Jelena Đekić, učenica gimnazije iz Stare Pazove, dok je treća bila Nađa Parandilović iz Priboja.

Na takmičenju su učestvovali i Blažo Popović, David Bašić, Dušan Krecković, Kristina Krstić, Marko Mitić, Silvija Pasti i Stefan Bubonja.

Polufinalno takmičenje održaće se u Novom Sadu, a najbolji će besediti i u finalu  koje će se održati 12. marta u Beogradu.

Pobednička beseda Sanje Kljajić:

"Ја сам убица. Када сам се родила, уместо цуцле, међ' зубе сам ставила нож и кренула на ратиште. И све друге бебе из породилишта су кренуле за мном. И данас ми је маслинасто зелена омиљена боја.

Апсурд? Кажите ви мени, јер овако мене описују енциклопедије. Да ли сам ја заиста деведесетих могла отпузати на ратно поље и некоме одузети живот?

Нисам, и нећу да вучем корене туђе мржње и погрешне политике. Пустите ме да уместо пушке користим ону дивну старословенску "извини".

Извини за залудне жртве и бесмислене ратове, извини за глупе границе и срамотни јаз, извини за несрећне судбине. Извини, јер хоћу мир. Исто мени миришу све руже, цветале оне у Београду, Загребу ил' Тирани. Не исмевајте ме, не негодујте, јер не пружаш руку пријатељу тражећи опрост уз речи: е, ал' да и ти признаш кривицу!

Кажем: извини, у име целе своје генерације, јер познајемо прошлост, али хоћемо да живимо у будућности. Ми! Млади Србије, не они што руше у име родољубља. То није Србија! То су кукавице које нису способне да се изборе са проблемима, па се скривају иза сукње патриотизма.

Каквог патриотизма? Па кажите ми, вајне патриоте, знате ли да се "не могу" пише одвојено, а "најбољи" заједно? Знате ли ко је Даворин Јенко? Не брани се национални идентитет силом, већ знањем. Наша је култура велика онолико колико је отворена да прихвати друге и другачије. Величина нашег језика је у томе што баштини два писма! А ви по сваку цену желите једно да уништите. Немојте ми причати о патриотизму, ако у рукама нисте држали Андрића, Селимовића, Дучића... Идентитет се чува кроз културу, крв нам се ионако давно измешала. Не причајте ми о великим српским синовима, јер моја хероина је стала испред воденог топа, а ваш се херој скрива у гепеку аутобуса. Мој је херој десет најбољих година живота дао за револуцију, а ваш врли револуционар вуче стиропор да се не прехлади.

Не верујте у те који се издају за велике домобранитеље, јер домовина се брани лепотом, рече Ршум, а лепоте нема у рушевинама спаљене амбасаде и разбијеним излозима.

Где су биле велике патриоте да оним каменицама спремљеним за Параду поноса и својом сировом снагом изграде макар једну кућу у Краљеву? Ах да, они не граде, они руше, и поредак државе у коју се куну, и углед народа коме припадају "свим срцем и телом".

Не веруј Србијо у њихову силу, јер твоји млади те бране знањем и енергијом. Они млади које дочекујеш на балкону Скупштине, они млади који марширају против убиства, штитећи твоје законе, твоји студенти, магистри и доктори!

Дај нам шансу! Ми твоје госте нећемо дочекати на нишану, већ уз со и погачу. Ми нећемо гинути за тебе, јер ако сви изгинемо, за кога ћеш да постојиш? Ми своје каменице нећемо бацати преко границе, ми ћемо од њих изградити путеве да границе пређемо. Да, ми грешимо, али грешке исправљамо, падамо али се усправљамо, коче нас, али ми настављамо. И ако неко мисли да има право да нас врати у мрак, поручите му да је овај пут наишао на тврд камен, макар бацио и стену, више нам не може ништа, јер ми гледамо у будућност! Тамо је моја шанса да поново будем — човек!"