Izložba likovnog sagledavanja Vladimira Došenovića van vinkla  pod naslovom ‘Van vinkla’.

 
Akademski slikar, moderni, post moderni, misli da treba da misli a ne da slika. Da misli to dokazuje tako što stavi nekakav ‘umni’ ili ‘bezumni’ naslov svojoj slici. „Čovek u nestajanju“, „Kuća izlazećeg sunca“ /Rise of the housing sun/, „DID“, „Magic cube“ „Visoko““15 km 1.48m.“.
Da gledalac ne bi lutao u razumevanju van vinkla oslikanih površina tu je naslov filozofije onog što gledate.

Publika na otvaranjima, koja je u malim mestima kao što je Nova Pazova stalna postavka izložbi, se ushićuje.
Nema gore nego ispasti glup među umetnicima. A to uopšte nije teško. Umetnik ima samo jednu predstavu o svetu, svoju. Drugog pažljivo sluša samo ako je naklonjeni kritičar /da bi bio siguran u to šta je naslikao/, retkog kupca ili mecenu i, naravno, lepu ženu.
Ova vrsta slikanja teška je za svaku emociju.
Sliku slikar konstruiše ne slika je. Slika delove konstrunkcije. Deo konstrukcije može da bude bilo šta. Čak predmeti koji se nalaze razmešteni po izložbenom prostoru su u kontaktu sa slikom na taj, konstruktivistički, način.

Na podu se nalazi obezglavljen leš, kofer sa niklovanim revolverom, oslikani pult sa otiskom šake prikazanim papirom u boji.
Obezglavljen leš je sam slikar?! Tada se stvari komplikuju? Ne. To je i bila pretpostavka.

Imate utisak i da su brojna vrata, prirodni deo umetničkog kamernog paviljona, deo umetnikove zamisli i sugestija posmatraču:
„Beži, ako si normalan.“
Ima šanse da pobegneš u vrata koja vode u toalet. Šta da se radi. Ta ti je sudbina i kada bi da napuštaš ponuđeni život.
Katalog, razmešten po umetničkom salonu, takođe je, pored svoje uobičajene funkcije, i konstruktivistički deo  postavke.
“Onaj ko se poduhvata da govori o gluposti, rizikuje danas da bude osramoćen: može biti optužen za uobraženost ili mu može biti prebačeno da hoće da remeti istorijsk irazvitak.“ /Robert Muzil, O gluposti/

Ovom rečenicom započinje Robert Muzil – “taj gorki portretist Kakanije, kako je nazivao bečko-peštansko carstvo u fazi dekadencije i rastrojstva – svoje predavanje o onoj krležijanskoj  ’kosmičkoj sili” koja pokreće mora i planine barem koliko i ljudska pamet – samo, eto, u naopakom smeru…”

Ovaj citat nije iz kataloga postavke ali govori vrlo sadržajno o autoru postavke ‘Van vinkla’ i njegovoj prvoj ideji da je vreme gluposti večno.
Glupost se leči ali problem je što je bolnica za nju unutra, u samom čoveku.

Citat iz kataloga:
„Posmatrač je tako naveden da, s onu stranu ličnih sklonosti, opazi jedno društvo pogođeno izvesnim mentalnim nedostacima. Bez sumnje nije mogućno preslikavati pojave koje se tiču realne psihologije individuuma na društva /posebno mentalne bolesti i glupost/.  Morali bismo biti kadri da govorimo, uz sav obzir, o socijalnom oponašanju mentalnih slabosti; primeri za to su dovoljno očiti.“ /Robert Muzil, O gluposti/.

Pogledajte izložbu, i pobegnite. Ali je pogledajte … da znate od čega valja umaći.

Nekako se ne mogu skloniti od utiska da akademski slikari i akademske slikarkinje zloupotrebljavaju svoj talenat i umetnost.
Muškarci da bi pisali pamflete i grafite a žene da bi oslikale haljinu.

                                                                                               Dejan Pavkov